POSLANIKOV UZVIŠENI AHLAK1

Allah teala, nabrajajući dobročinstva i darove koje je dao Svom voljenom Poslaniku (sallallahu alejhi ve sellem) i milujući njegovo mubarek srce, kaže: „Ti si stvoren lepe naravi.“2

U ajet-i kerimu rečeno je, po značenju: „Ti si, zaista, na huluk-i azimu (ti imaš uzvišeni ahlak)“. Huluk-i azim znači imati s Allahom teala tajne, skrivene stvari, a među ljudima biti lepe naravi. Hazreti Ikrima je rekao: „Čuo sam od Abdullaha ibn Abbasa: ‚huluk-i azim‘ u ovom ajet-i kerimu, to jest lepe naravi, jeste ahlak koji je objavio Kur’an-i kerim.“

Lepi ahlak Resulullaha bio je uzrok da mnogi ljudi prime islamsku veru.

Njegove reči bile su veoma slatke, osvajale su srca i privlačile duše. Njegov razum bio je toliko veliki da je, došavši među grube i tvrdoglave ljude Arabijskog poluostrva, njima veoma lepo upravljao, strpljivo podnosio njihovo zlostavljanje i doveo ih do blagosti i poslušnosti. Većina njih ostavila je svoju veru i postala muslimani, i na putu islamske vere borili su se čak i protiv svojih očeva i sinova.

Na njegovom putu žrtvovali su svoje imetke i zavičaj i prolevali svoju krv. A nisu bili navikli na takve stvari. Njegova lepa narav, blagost, praštanje, strpljenje, dobročinstvo i darežljivost bili su toliko veliki da su svakoga ostavljali zadivljenim. Oni koji su ga videli i čuli rado su postajali muslimani. Ni u jednom njegovom pokretu, ni u jednom delu, ni u jednoj reči nikada nije viđena ni ružnoća ni mana. Iako se radi sebe ni na koga nije ljutio, prema neprijateljima vere i onima koji su jezikom i rukom napadali veru bio je strog i oštar.

Muhammed alejhisselam pokazao je hiljade mudžiza; to su govorili svi, i prijatelji i neprijatelji. Najvrednija od tih mudžiza bila je u tome što je bio pristojan i lepe naravi. Hazreti Ebu Said Hudri je rekao: „Resulullah (sallallahu alejhi ve sellem) je davao travu životinjama. Vezivao je kamilu. Meteo je svoju kuću. Muzao je ovcu. Šio je pocepanu obuću i krpio svoju odeću.3 Jeo je zajedno sa svojim slugom. Kad bi se sluga umorio okrećući ručni mlin, pomagao mu je. Na pijaci bi kupio ovo-ono i u torbi doneo kući. Kad bi sreo siromaha i bogataša, starijeg i mlađeg, prvi bi nazvao selam. Da bi se s njima rukovao, prvi bi pružio svoju mubarek ruku. Roba i njegovog vlasnika, bega, crnog i belog smatrao je jednakima. Ko god da je bio, odlazio je tamo gde je pozvan. Ono što bi stavili pred njega, makar bilo i malo, nije smatrao bezvrednim.

Hrane nije ostavljao od večeri do jutra ni od jutra do večeri. Bio je lepe naravi. Voleo je da čini dobro i sa svima se lepo slagao. Bio je vedrog lica i blage reči, a kad bi govorio, nije se smejao. Izgledao je setno, ali nije bio namršten. Bio je skroman, ali nije bio niske prirode. Bio je veličanstven i ulevao je poštovanje i strahopoštovanje, ali nije bio grub. Bio je nežan i darežljiv, ali nije rasipao, nije davao ništa uzalud i svakoga je žalio. Mubarek glava uvek mu je bila pognuta napred. Ni od koga ništa nije očekivao. Ko želi sreću i mir, treba da bude kao on.“ Enes ibn Malik je rekao: „Služio sam Resulullaha deset godina. Nijednom mi nije rekao ‚uf‘. Nikada nije rekao: ‚Zašto si ovo uradio ovako?’, niti: ‚Zašto to nisi uradio?’“4 Ebu Hurejre je rekao: „U jednoj gazi (vojnom pohodu) zamolili smo ga da uputi dovu da kafiri nestanu. Rekao je: ‚Nisam poslan da proklinjem, niti da ljudi trpe kaznu. Poslan sam da svakome činim dobro i da ljudi nađu mir.‘“5 Allah teala u 107. ajetu sure Enbija kaže, po značenju: „Tebe smo poslali kao milost, kao dobročinstvo svetovima.“

Ebu Said Hudri je rekao: „Resulullahov stid (haja) bio je veći od stida neudatih devojaka muslimanki.“6

Enes ibn Malik kaže: „Kad bi se Resulullah rukovao s nekim, nije povlačio svoju mubarek ruku dok taj čovek ne povuče svoju.7 Nije okretao svoje mubarek lice od njega dok taj čovek ne okrene svoje. Kad bi sedeo pored nekog, sedeo bi na kolenima i, iz poštovanja prema njemu, nije sedeo podignuta mubarek kolena.“

Džabir ibn Semura kaže: „Resulullah je govorio malo. Govorio je kad je bilo potrebno ili kad bi ga nešto pitali.“ Iz ovoga se razume da svaki musliman treba da ćuti, a ne da govori prazne i beskorisne reči. U njegovim mubarek rečima bilo je tertila i tersila, to jest govorio je veoma jasno i uredno i lako se razumeo. Enes ibn Malik je rekao: „Resul alejhisselam posećivao je bolesnike, išao je za dženazom i odlazio tamo gde je pozvan. Jahao je i na magarcu. Video sam Resula alejhisselam u bici za Hajber. Sedeo je na magarcu čiji je ular bio od užeta. Kad bi Resul alejhisselam izašao sa sabah-namaza, deca i radnici Medine donosili bi pred njega svoje sudove pune vode i molili ga da u njih umoči svoj mubarek prst. Iako je bila zima i voda hladna, nije odbijao njihovu molbu i radovao im je srca.“8

Enes ibn Malik još kaže: „Kad bi neka devojčica uzela Resula alejhisselam za ruku i povela ga zbog nekog posla, išao bi s njom i rešio bi njenu nevolju.“

„Ti si, zaista, na huluk-i azimu (ti imaš uzvišeni ahlak)“ Kalem: 4

Džabir je rekao: „Niko nikada nije čuo da je Resul alejhisselam rekao ‚nema‘ kad bi ga neko nešto zamolio.“

Poslanik je i po stidu nadmašivao sva stvorenja. Pred nepriličnim stvarima oči su mu bile kao zatvorene. Nikome se nije obraćao nečim što bi mu bilo neprijatno.

Naša majka hazreti Aiša ispričala je: „Kad bi Resulullahu javili da je neko učinio nešto ružno, ne spominjući mu ime, rekao bi uopšteno: ‚Zašto oni tako rade?‘ Tako bi, ne spominjući mu ime, odvraćao tog čoveka od ružnog dela koje je učinio ili rekao.“9

Enes ibn Malik ispričao je: „Jednog dana u prisustvo Poslanika ušao je čovek kome je na licu bilo razmazano nešto žute boje. Poslanik mu ništa nije rekao. Nije rekao ništa što bi ga ožalostilo. Kad je taj čovek izašao, rekao je: ‚Da ste mu rekli, pa da to opere s lica!‘“10

Resulullah je ujedinjavao narode. Nije ih zavađao. Ukazivao je počast prvacima svakoga naroda i postavljao ih na počasno mesto.

Nikoga nije lišavao svog mubarek lica (džemala). Tražio je svoje ashabe i raspitivao se za one koji nisu dolazili. Onima koji su sedeli pored njega davao je savete i svakome davao njegov udeo.

Ni u čije srce nije dolazila pomisao da on, po svom ponašanju, jednoga voli više od drugoga. Prema onome ko bi mu došao s pritužbom bio je strpljiv i saslušao bi ga.

Dok čovek koji mu je došao sam ne bi otišao, nije ga ostavljao. Svim ljudima pokazivao je svoju lepu narav i ahlak na najbolji način. Pred njim su svi bili jednaki u pravu i pravdi. Niko nije imao prednost nad drugim, niti ikakvu razliku. Naša majka hazreti Aiša rekla je: „Nikada nisam videla nikoga lepšeg ahlaka od Resulullaha. Kad god bi ga neko od njegovih ashaba ili iz njegove porodice (ehl-i bejta) pozvao, obavezno bi odgovorio: ‚Izvoli!’“11

Resulullah je svoje ashabe dozivao najlepšim imenima. Nikome nije prekidao reč. Nije prekidao sagovornika dok ne završi svoju reč ili dok ne ustane da ode. O njegovom lepom postupanju, samilosti i milosrđu Allah teala u 128. ajetu sure Tevba rekao je, po značenju: „Teško mu pada što se vi mučite i to ga žalosti. Mnogo brine za vas; prema vernicima je veoma milosrdan i želi im mnogo dobra.“

Allah teala u 107. ajetu sure Enbija rekao je, po značenju: „(O Moj Habibe!) Tebe smo poslali samo kao milost svetovima.“

Poslanik, brinući se da će njegovom ummetu biti teško, neke stvari je olakšavao. Rekao je: „Da to ne bi bilo teško mom ummetu, naredio bih im da pri svakom abdestu koriste misvak.“12 Ni u držanju reči među ljudima nije bilo nikoga iznad Poslanika. Abdullah ibn Ebul-Hamsa ispričao je: „Pre nego što mu je objavljeno poslanstvo, obavio sam s našim Poslanikom jedan posao kupovine i prodaje. Ostao sam mu dužan jedan deo. Obećao sam mu da ćemo se naći u to i to vreme na tom i tom mestu, pa sam zaboravio. Kad sam se posle tri dana setio datog obećanja, odmah sam potrčao na to mesto. Kad sam video da me on tamo čeka već tri dana, skamenio sam se od čuda. Rekao mi je: ‚Mladiću, umorio si me! Čekam te ovde puna tri dana.‘“ Skromnost Poslanika bila je toliko velika i bez premca da je nije bilo ni u koga, čak ni u jednog poslanika (alejhimusselam).

Oholost se u njemu nikada nije pojavila. Kad je našem Poslaniku dat izbor da bude poslanik-vladar ili poslanik-rob, izabrao je da bude poslanik-rob.13 Tada je Israfil alejhisselam rekao Poslaniku: „Zaista, Allah teala ti je dao i ono od čega si se iz skromnosti okrenuo. Jer na kijametu ti si najveći među Ademovim sinovima. Ti si prvi čovek koji će ustati iz kabura. I prvi koji će činiti šefaat – to si ti.“

Poslanik je rekao našoj majci hazreti Aiši:

„Ponuđeno mi je da mi kamenje i zemlja Mekke postanu zlato. Rekao sam: ‚Ne, Gospodaru moj! Neka jedan dan budem gladan, a jedan dan sit. Dana kada budem gladan, preklinjaću Te i upućivati Ti dovu. Dana kada budem sit, donosiću Ti hamd i sena.‘“14

Jednom je Džibril alejhisselam došao Poslaniku i rekao:

„Allah teala ti šalje selam. Ako on hoće, pretvoriću mu ove planine u zlato. Gde god pošao, te zlatne planine biće s njim.“

Naš voljeni Poslanik odgovorio je: „O Džibrile! Ovaj svet je kuća onoga ko nema kuće. I on je imetak onoga ko nema imetka. Njega gomila onaj ko nema pameti.“15 Tada je Džibril alejhisselam rekao: „O Muhammede! Allah teala te je učvrstio čvrstom rečju (kavl-i sabit).“

Naša majka hazreti Aiša rekla je: „Dešavalo se da prođe pun mesec, a da u kući ne zapalimo vatru (da skuvamo jelo). Bila je samo hurma i voda.“

Ibn Abbas je rekao: „Resulullah i njegova porodica (ehl-i bejt) mnoge noći legali su ne večeravši. Uveče ne bi našli ništa za jelo.“ Naša majka Aiša rekla je: „Mubarek stomak Resulullaha nikada se nije nasitio hrane. Zbog toga se nikome nije žalio. Oskudica mu je bila draža od bogatstva. Iako bi se celu noć previjao od gladi, to ga nije odvraćalo od dnevnog posta.16

„Ponuđeno mi je da mi kamenje i zemlja Mekke postanu zlato. Rekao sam: ‚Ne, Gospodaru moj! Neka jedan dan budem gladan, a jedan dan sit. Dana kada budem gladan, preklinjaću Te i upućivati Ti dovu. Dana kada budem sit, donosiću Ti hamd i sena‘“ Hadis-i šerif

Da je hteo, mogao je od svog Gospodara tražiti sva blaga zemlje, hranu i raskošan život. Kunem se, kad bih ga videla u takvom stanju, sažaljevala bih ga i plakala. Gladila bih mu rukom mubarek stomak i govorila:

‚Neka ti je duša moja žrtva! Zar ne bi mogao da uzmeš malo koristi od ovog sveta, da ti da snage?‘

A on bi odgovarao: ‚O Aiša! Šta će mi ovaj svet? Moja braća poslanici, koji su od ulul-azma, podnosili su i teže od ovoga. Ali su u takvom stanju nastavili da žive. Otišli su svom Gospodaru. Zato im je njihov Gospodar učinio povratak k Sebi veoma lepim i uvećao im sevape. Ja se stidim da živim raskošnim životom, jer bi me takav život ostavio iza njih. Meni je najlepše i najdraže da stignem do svoje braće i prijatelja i da im se pridružim.’“

Naša majka hazreti Aiša rekla je: „Resulullah je preselio na ahiret otprilike mesec dana posle ovih reči.“ Darežljivost Poslanika takođe je bila nadaleko čuvena. Ni u toj lepoj osobini niko nije mogao dostići našeg Poslanika.

Ibn Abbas je rekao: „Resulullah je u činjenju dobra bio najdarežljiviji među ljudima. U mubarek mesecu ramazanu i u vreme kad bi se sastajao sa Džibrilom alejhisselam bio bi darežljiviji od jutarnjeg povetarca.“ Enes ibn Malik kaže: „Išao sam zajedno s Resulom alejhisselam. Na sebi je imao burd-i nedžrani, to jest ogrtač sašiven od jemenskog platna. Jedan seljak došao je otpozadi i tako ga je snažno povukao za okovratnik da mu je okovratnik ogrtača ogrebao mubarek vrat i ostao je trag. Resul alejhisselam se samo nasmejao takvom postupku tog čoveka i naredio da mu se nešto da.“ Resul alejhisselam imao je komšinicu, jednu staricu. Ona je poslala svoju kćer Resulu alejhisselam i zamolila: „Nemam odeće kojom bih se pokrila da klanjam namaz. Pošalji mi neku odeću da se pokrijem u namazu.“ Resul alejhisselam u tom trenutku nije imao druge odeće. Skinuo je košulju sa svojih mubarek leđa i poslao je toj ženi. Kad je došlo vreme namaza, nije mogao da ode u mesdžid bez odeće. Kad su ashab-i kiram to čuli, rekli su: „Resul alejhisselam toliko je darežljiv da je ostao bez košulje i ne može da dođe u mesdžid na džemat. Hajde i mi da sve što imamo podelimo siromasima.“ Allah teala odmah je spustio 29. ajet sure Isra. Najpre je Svom Habibu rekao, po značenju:

„Ne vezuj svoje ruke za vrat, a nemoj ih ni sasvim otvoriti (ne budi škrt, a nemoj ni uskraćivati svaki dar)“, a zatim: „Nemoj deliti svoj imetak tako da ti ništa ne ostane (toliko da zapadneš u teškoću, propustiš namaz i ožalostiš se)! (U sadaki budi umeren.)“

Tog dana posle namaza hazreti Alija došao je Resulullahu i rekao: „Ja Resulallah! Danas sam pozajmio osam srebrnih dirhema da izdržavam porodicu. Da Vam dam polovinu. Kupite sebi košulju.“ Resul alejhisselam izašao je na pijacu i kupio košulju za dva dirhema. Dok je išao da za preostala dva dirhema kupi hranu, video je jednog slepca kako sedi i govori: „Ko će mi, Allaha radi i da bih zadobio džennetsku odeću, dati košulju?“ Resul alejhisselam dao mu je košulju koju je kupio. Kad je slepac uzeo košulju u ruke, osetio je lep miris kao miris mošusa. Shvatio je da taj miris dolazi od mubarek ruke Resula alejhisselam, jer je svaka stvar koju bi Resul alejhisselam jednom obukao, pa makar se pohabala i raspala, svakim svojim delom lepo mirisala kao mošus.

Slepac je uputio dovu: „Gospodaru moj! Radi ove košulje otvori mi oči!“ Obe oči su mu se odmah otvorile. Resul alejhisselam otišao je odatle. Kupio je košulju za jedan dirhem. Dok je išao da za preostali dirhem kupi hranu, video je jednu sluškinju kako plače i upitao: „Kćeri moja, zašto tako plačeš?“ Devojka je rekla: „Ja sam sluškinja jednog Jevrejina. Dao mi je jedan dirhem i naredio da za pola dirhema kupim bočicu, a za drugu polovinu ulje. Kupila sam ih i vraćala se. Ispali su mi iz ruku. Propali su i bočica i ulje, i sad ne znam šta da radim.“ Resul alejhisselam dao je devojci svoj poslednji dirhem. Rekao je: „Kupi ovim bočicu i ulje i odnesi ih kući.“ Ali jadna devojka rekla je: „Bojim se da će me Jevrejin istući zato što sam zakasnila kući.“ Resul alejhisselam je rekao: „Ne boj se! Poći ću s tobom i reći ću mu da ti ništa ne učini.“ Došli su do kuće i pokucali na vrata. Kad je Jevrejin otvorio vrata i ugledao Resulullaha (sallallahu alejhi ve sellem), ostao je zapanjen. Resulullah je Jevrejinu ispričao šta se dogodilo i zauzeo se (učinio šefaat) da devojci ništa ne učini. Jevrejin se bacio Resulullahu pred noge i rekao: „O veliki Poslaniče, kruno nad glavama hiljada ljudi, čiju naredbu čekaju hiljade lavova da je izvrše! Radi jedne sluškinje udostojio si kuću jednog bednika kao što sam ja. Ja Resulallah! Ovu devojku oslobađam u tvoju čast. Nauči me imanu i islamu. Neka postanem musliman pred tobom.“ Resul alejhisselam naučio ga je islamu. Postao je musliman. Ušao je u kuću i ispričao svojoj porodici šta se dogodilo. Svi su postali muslimani. Sve se to dogodilo bereketom lepih naravi Resulullaha.

Svaki musliman treba da uzme za uzor ova stanja Resulullaha. Svakom muslimanu potrebno je da se okiti ahlakom Allaha teala. Jer Resulullah je rekao: „Okitite se ahlakom Allaha teala!“ Na primer, jedno od svojstava Allaha teala jeste „Settar“, to jest Onaj koji pokriva grehe.

I musliman treba da pokriva mane i nedostatke svog brata u veri. Allah teala oprašta grehe Svojim robovima. Zato i muslimani treba da jedni drugima opraštaju propuste i mane. Allah teala je Kerim i Rahim, to jest Njegova dobrota i darežljivost su obilni i Njegovo milosrđe je veliko. Musliman treba da bude darežljiv i milosrdan. Takav je i sav lepi ahlak.

„Da! Znam da biste vi sve uradili. Ali ne želim da sedim odvojen od onih koji rade. Allah teala ne voli onoga ko sedi odvojen od svojih drugova“ Hadis-i šerif

Lepe naravi (ahlak) Resula alejhisselam veoma su brojne. Svaki musliman treba da ih nauči i da se okiti takvim ahlakom. Tako će mu biti suđeno da se i na ovom svetu i na ahiretu spase od nevolja i teškoća i da dosegne šefaat tog Predvodnika oba sveta.